Д

Једном сам "изнео" 25 милиона марака из Србије. Ево како се изнесе 382 милиона евра из трезора Када сам као клинац успео да упишем факултет који сам желео, имао сам читаво слободно лето до поласка на студије и решио сам да зарађујем радом на аеродрому Београд. Тада се није звао "Никола Тесла" и тада је био наш. Мој посао је био класичан физички: уносили смо и износили кофере из авиона. И не само кофере. Екипе су биле трочлане + предрадник. Многи од тих предрадника су се бавили само папирологијом. Мој, Петко, радио је малтене колико и ми, радници. Прозову неку екипу, понекад и две ако је авион пун, јаве преко разласа "идите ту и ту, стиже тај и тај авион" и ви одете да кофере износите, односно уносите. Звали смо сами себе "Кичма транс" јер су скоро сви пртљажници авиона нижи од висине просечног мушкарца, тако да све у њима радите савијени у струку, а неретко су кофери били од 30 до 40 килограм тежине. Дођеш као клинац да радиш, после три месеца изађеш са аеродрома као да си спреман за прво такмичење бодибилдера. Понекад би се десило да имамо специјалне задатке. Рецимо, одреде чак четири екипе да раде један авион. Што четири, питам. Кажу, стигле цигаре за сина. Сви смо знали на ког сина се то односи. И, стварно, стигне руски Иљушин, чини ти се тенковска дивизија може да стане у њега, а он пун картона пуних боксова цигарета. Износило се од јутра до сутра. Сутрадан, кад су наше екипе биле слободне, кажу да су је пуњен неким сандуцима. У ноћи после те, авион је пао, кружећи прво изнад Београда, да истроши гориво јер му је напрасно све отказало по полетању. Међу специјалним задацима је био и један баш једноставан. Износило се 25 милиона немачких марака из земље. За оне који су рођени после тих времена, немачка марка је у оно време била малтене оно што је данас евро. Позив за моју екипу није стигао преко разгласа, да сви чују, него су само дошли неки људи, питали "Ко је сад слободан од екипа?", ми смо били на реду и пошли смо. Није било много речи, осим да се све обави као и обично, у тишини и не споро. Авиону, већ спремном за полетање, пришла су два аутомобила, један као да је из филма "Ко то тамо пева", а други мало модернији, не превише. Из једног су изшали људи за које никада не бисте помислили да раде нека државна посла, а из оних других бисте помислили да су дошли да вас стрељају. Није било шале са њима, али ни проблема. Отворили су један од гепека и - унутра неких 15-20 џакова. Мали, нема ни два килограма тежине у њима. Осетиш ти под руком да је ту нешто спаковано што је четвртасто, али није тешко. Само смо додавали то некоме ко је био на задњим вратима тог обичног путничког авиона за Швајцарску и вратили се у нашу базу после десет минута. Јер, реално, не требају ти четири човека да пренесу 20 џакова од по два килограма. Тек после се у тој нашој бази причало да је баш нашој екипи запала "та срећа" да изнесе 25 милиона марака из земље. Наравно да смо ми најмлађи остали потпуно запањени. Не због количине новца, већ зато што се, ето, тек тако, краде ова земља. Видим да ових дана питају људи "како је неко могао да изнесе 382 милиона евра из трезора?!", па, ето одговора. Потребни су вам неки очигледно важни људи који возе неупадљива кола, један класичан превоз преко границе и то је то. Додуше, математички посматрано, мало је теже изнети оволике евре у односу на онолике марке, јер је марка имала највећу новчаницу од хиљаду, и била је тешка 1,33 грама (димензија 178x83 мм), те смо ми имали да пренесемо 25 хиљада новчаница, што је било око 33,25 килограма. Највећи апоен евра, истина, више се не штампа, је 500 €, димензија 160 x 82, па је потребно 764 хиљаде тих новчаница, пута 1,312 кубних центиметара, што му дође (ко би рекао) тачно један кубик, односно коцка чија је страница један метар. Тежина није мала (764.000 x 1,12 грама = око 856 килограма) али није нерешив проблем. Нарочито ако имате људе који возе неупадљива кола. И који могу без потешкоћа да обезбеде прелазак преко границе. Када сам онако набилдован коначно закорачио на факултет, малтене право са аеродрома, већ после месец дана одржани су избори у Србији. Одмах су почели и студентски протести, због невиђене крађе на тим изборима. Можда сте понекад, тих дана, видели неког како у оној огромној колони на протесту носи велики Чупа Чупс, пред кордонима који су били наши покретни ћациленди и са којима је било сусрета свакодневно и скоро свуда, јер си на саму помисао на шетњу често могао да добијеш пендрек. Или више њих. И добијао сам, нисам ни први, ни последњи, ја сам још и дивно прошао како су многи други. А био сам један од носилаца тог Чупа Чупса јер ми је, иако младом, било преко главе да неко Србију краде, а други давали животе да Србија буде слободна. Верујем да имате баш тај осећај чим сте дошли до краја ове приче.