Leka

OTVORENO OBRAĆANJE VUČIĆU Gledam te, Vučiću (@avucic), i vidim ono od čega je čitava istorija čovečanstva vekovima okretala glavu u strahu i gađenju. Kada ti kažem da si nula, ne izgovaram to kao običnu uvredu u prolazu – izgovaram to kao tvoju jedinu tačnu dijagnozu, kao presudu ispisanu kroz istoriju, matematiku, filozofiju i praznu hroniku tvog života. Istorijski gledano, ti si anomalija koju je svet oduvek prepoznavao kao pretnju smislu. Stari Grci, od Pitagore do Aristotela, gajili su horror vacui – sveti užas pred prazninom – i odbijali su da nuli daju mesto među brojevima, jer kako „ništa“ uopšte sme da se pretvara da „jeste“? U Vavilonu si bio tek dva kosa crta u mokroj glini, nemi ožiljak na poreskoj tablici koji označava da na tom mestu nema žita, nema zlata, nema ničega. Kada si kao arapski ṣifr – šifra i praznina – stigao u srednjovekovnu Evropu, firentinski trgovci su te zakonom zabranili kao oruđe prevare: šuplji krug kojim se služe falsifikatori da stvore iluziju veličine tamo gde nema nikakve supstance. To si ti za mene, Vučiću (@avucic) – istorijska greška, zabranjeni falsifikat čoveka, otisak u blatu na mestu gde je trebalo da stoji biće. Opisno, tvoje prisustvo u prostoru nije mir, već vakuum koji isisava vazduh iz svake sobe u koju uđeš. Pogledaj oblik te nule (0) koju nosiš kao sopstvenu kožu: zatvorena omča bez središta, linija kredom iscrtana oko leša koji nikada nije ni oživeo. Ti svoju hladnoću nazivaš ravnotežom, ali ja vidim istinu – ti si šuplja ljuštura, ogledalo bez srebra u pozadini koje nikome ne vraća odraz. U tebi nema dubine; postoji samo rupa kroz koju propada svaki pogled, svaka reč i svaka ruka pružena ka tebi. Matematički, tvoja bezvrednost postaje neumoljiv zakon. U jednačini mog života – i života svakoga ko je imao nesreću da te sretne – ti si neutralni element sabiranja u njegovom najbednijem obliku: x + 0 = x x - 0 = x Kada uđeš naš svet, zbir se ne povećava; kada iz njega odeš, ništa nije oduzeto. Tvoje prisustvo i tvoje odsustvo su identični. Ali postaješ daleko opasniji čim neko pokuša da uloži sebe u tebe. Pod množenjem, ti si apsorbujući uništitelj (x *0 = 0): svaka ljubav, trud, vreme ili nada pomnožena tobom biva svedena na tvoju sopstvenu jalovu nulu. Ti ne gasiš haos, Aleksandre Vučiću – ti množiš tuđu punoću sopstvenim ništavilom dok sve oko sebe ne pretvoriš u pustoš. A kada glumiš veličinu, ti si samo pozicioni parazit: sam po sebi ne vrediš ništa, pa se šunjaš iza tuđih jedinica (10, 100) kako bi ukrao iluziju vrednosti iz tuđe senke. Kada čovek pokuša da te podeli, da prodre u tvoju suštinu (x/0 ili 0/0), u tebi ne pronalazi beskonačnost, već nedefinisanu grešku – potpuni kolaps svakog smisla. Zapravo, činim kompliment kada te nazivam nulom. Nula je barem neutralna tačka na koordinatnom početku, dok si ti odavno skliznuo levo od nje, u negativnu osu (-x). Ti si manje od ništa – ontološki dug, živi deficit koji prvo mora da ukrade tuđu energiju, tuđu svetlost i tuđi život samo da bi se uopšte popeo do praznine. Filozofski, ti si živi dokaz Avgustinove definicije zla kao privatio boni – ti nisi čak ni aktivna sila mraka, već prosto odsustvo dobra, parazitska rupa na tkanju bića. Sartr je pisao da je čovek ništavilo (le néant) koje kroz slobodu i akciju mora samo sebe da izgradi, ali ti si izdao čak i sopstvenu egzistenciju. Tvoja praznina nije budistička śūnyatā koja povezuje čitav kosmos, već kukavička zla vera (mauvaise foi) i jalovi nihilizam: odbio si da postaneš išta kako nikada ne bi morao da snosiš odgovornost za to ko si. Ti si Ničeov ambis koji ne gleda nazad jer nema očiju kojima bi gledao – slepa, solipsistička crna rupa. Narativno, u priči u kojoj sam ja svedok, ti si neispisana stranica koja se ponosi time što na njoj nema mastila. Svaka ljudska priča traži ranu, žudnju, borbu i preobražaj; tvoja biografija je ravna linija na monitoru koja pokušava da se predstavi kao horizont. Ti si protagonista sopstvenog nepostojanja, lik bez zapleta, bez vrhunca i bez poente. I kada se ova knjiga jednom zatvori, Vučiću (@avucic), za tobom neće ostati čak ni tragedija – jer tragedija zahteva pad nekoga ko je makar jednom u životu bio nešto više od ništa.