Како су ме шокирали Карађорђевићи Знам, знам... Многи данас деле снимак о томе како принц Филип и супруга му Даница, са децом сатима стоје и чекају да се поклоне светињи, појасу пресвете Богородице, али уопште нећу о томе да вам причам. Хоћу о нечем другом. У ова времена, мислим да је то важно. Мени се десило да сам у последње две, три године - два, три пута био на истом месту где и поменути Карађорђевићи. Било ми то помало чудно: просто, нисам навикао да сам у таквом друштву, али ми се сада вероватно прадеда смеши с небеса, јер је био ордонанс принца Ђорђа. Oнако малог га возио у колима (па му дечкић наређивао "Стеване, сад удари у бандеру, а ми ћемо искочити пре тога!"). У сваком случају, кад су већ Николићи били уз Карађорђевиће на почетку 20. века, ова прича је неки не баш обични наставак у 21. Углавном, прво ме изненадио сам принц. Нешто смо седели за истим, огромним столом, нисмо причали, јер нисмо ни били баш близу, али у оној вреви, када сам се подизао да идем полако кући - он одједном устане, како је и ред, и иако је и даље врева око нас, на тај учтив начин поздрави оног који одлази. Еј, устао принц због мене, најгрешнијег човека ког је икада видео! (Што рече мој дивни колега Марко кад је чуо шта се десило "Кад човек размисли мало, морају бити такви, то је стара господа, а не ова новопридошла"). Његова супруга Даница ме, други пут, запрепастила када сам јој пришао да пренесем једну молбу моје мајке да погледа неки писани материјал из давнина. Ни сама принцеза, а ни ја, у ту науку се не разумемо, просто - ја сам новинар, она је мастер графичког дизајна, а тема су била нека невероватна открића о српској традиционалној култури. Њена реакција је била чудесно мудра. Реакција пуна дивне ширине погледа на тему, са разумевањем озбиљности ситуације и нестварном срдачности. (Иначе, тај материјал о запањујућим открићима о ономе што се ових година представља/потура као наша традиција биће ускоро доступан у књизи која је најневероватнија књига коју сам икада читао). Али, није мене запањио само брачни пар. Једном сам се обрео у истом дворишту у коме је био и млађани Стефан Карађорђевић, тада седмогодишњак. Било ту баш много људи, били и неки столови са послужењем и... кренем ја да сипам себи неки сок из бокала, кад, ето ти и њега. Стао лепо, пристојно и тихо, "у ред". Да најпре себи сипам, па ће узети и он мало. Видим ја да у исто гледамо, али - бокал је већ код мене. Понудим да га послужим и... када се осмехнуо, а потом и захвалио, са све оним локнама и климањем главом као да се сцена одвила на двору - е, тад сам већ био сигуран да ми се прадеда смеши с небеса. Али, сад, овог викенда, остао сам скроз затечен. Моја мајка је постала скоро сасвим непокретна. Готово да ништа не може сама да обави и... Ето, живот просто некад буде и такав. Хтели смо да одемо у недељу, био ми слободан дан, заједно до неке цркве, али у три ноћу ме зове на телефон да дођем до ње, каже "не може да стоји, а морала би да устане, природа зове". Ију, како не може да стоји, помислим... Кад оно - болови не само да су у коленима, него одједном и стопала, па како се ослони тежином на њих, врисне. Стварно не може ни макац. Углавном, помогнем јој ја некако, врати се она у кревет, а ја неком белоруском кремом против болова намажем - кад су ми то већ препоручиле дивне монахиње из манастира свете Јелисавете из Минска (ако их не сретнете "онако успут", по Србији, обично имају величанствен штанд на Сајму књига. Ако Сајам књига преживи...). Углавном, Руси ко Руси, овај Белоруси... они и од масти медведа праве креме, па ја поновим мазање баш том кремом и у пола седам, а мајка мало пред девет сати каже: "Хајде да ипак пробамо у цркву... Како човеку да буде боље - ако не оде тамо где ће му бити боље?". И, узмемо ми такси, једва до њега и дођемо и још теже у њега уђемо, али ипак стигнемо у ту једну београдску цркву у коју одемо једном годишње, отприлике. Тамо је милина, из сто разлога. Причаћу вам то посебно неки други пут. А после литургије се тамо свет окупи, послужи се, седи се лепо, прича... Још био леп дан, огромно двориште, дрвеће, пирка ветрић, Сунце... И, крећемо после 15-20 минута седења ми полако кући, кад одједном прилази нека девојчица. Нема три године. А оно - то ћерка принца Филипа Карађорђевића, Марија. И пита она моју маму (а једна куварица и ја држимо моју мајку руку под руку, јер нам треба око 10 минута врло спорог хода за тих 50 метара до улице), пита је ова мала, показујући на штап: - Ста ти је то? Ми јој објаснимо да је боле ноге, и да јој штап помаже да иде. А мора да иде до таксија, јер такси не може да приђе ту где смо седели. А ова мала, Марија Карађорђевић, ухвати моју маму за руку, душа добра, да је и она води. Притрчи њена мама, добра принцеза Даница, каже нам "Јој! Извините, смета ли вам она?" Одговоримо ми у глас "Ма какви! Дивна је, пришла сама, дивно дете". Каже мама њена: "Ма, она је таква, сва пуна емпатије. Чим види да некоме нешто треба, приђе сама". Углавном, одемо ми полако тих 50 метара и чекамо такси, само што није стигао. А ова мала принцезица одједном пружи ногу, стави је поред стопала моје мајке и каже јој: "Види, имам лепе ципеле!" (Право женско, помислим. После сам тек видео на интернету, она има тек две и по године!) И, моја мама, видећи ту њену дечју доброту, пусти моју руку - па пружи једну од болних ногу и каже "Е, имам и ја лепе!" А онда ова мала принцеза обиђе ту куварицу и моју маму, па поред друге мамине ноге пружи своју другу ногу и каже "Имам ја и другу лепу ципелу". Душа мала. Чиста. Улазимо ми потом у такси, а она пита "А где идеш сад? Где идеш?" Ми јој објаснимо да водимо моју маму кући, да легне, боле је ноге. А ова мала принцеза почне да маше, да шаље пољупце, да маше, и маше, и маше... Све док нас је видела. И док смо је видели. Еј, две и по године. Чиста доброта. Мојој мами од тад - 200% боље. Наравоученије? Окружите се принцезама. Или принчевима. Има их, стварно. Окружите се чистим душама. Лече. Мајке ми моје здраве. И прадеде ми, што се смеши и сад.