The Martian

Ako - Rudyard Kipling: Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe Gube i osuđuju te; Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe, Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju; Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući, Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž

"Iza mantije ne prestaje da kuca ljudsko srce." Italijanska glumica Marisa Alasio, okružena grupom mladih sveštenika na obuci koji nose tradicionalni rimski šešir (cappello romano), svi kao da su hipnotisani njenim prisustvom. (Rim, 1957)

Najređa olimpijska medalja koja je ikada dodeljena sportisti, nije napravljena od zlata ili srebra, već od običnog zavrtnja. Jednog hladnog zimskog popodneva u Insbruku, na takmičenju u bobu na Zimskim olimpijskim igrama 1964. godine, britanski tim koji je predvodio Toni Neš upravo je završio svoju prvu vožnju, koja ih je postavila na drugo mesto. A onda su došli do veoma obeshrabrujućeg otkrića: slomili su zavrtanj na zadnjoj osovini svog boba, što bi ih izbacilo iz takmičenja. Na dnu staze, italijanski vozač bobsleda Eugenijo Monti, koji je bio u tom trenutku na prvom mestu, čuo je za njihovu nevolju. Bez oklevanja, pošto je već završio svoju finalnu vožnju, Monti je skinuo zavrtanj sa zadnje osovine sopstvenog boba i poslao ga uz brdo da ga britanski tim upotrebi. Britanski tim ga je pričvrstio na svoj i potom uspešno završio vožnju niz planinu. I pogodite ko je osvojio zlatnu medalju? Britanci. Italijanski tim Eugenija Montija zauzeo je treće mesto i osvojio bronzu. Kada su ga pitali o ovom činu sportskog ponašanja, Monti je otklonio svaku pohvalu, izjavivši: "Toni Neš nije pobedio zato što sam mu dao zavrtanj. Toni Neš je pobedio zato što je danas bio najbolji vozač.“ Ova priča o nesebičnom gestu Eugenija Montija se pročula, a njegova velikodušnost se zapravo ponovila i kasnije na istoj olimpijadi, u takmičenju četvoroseda, Monti je pritekao u pomoć i kanadskom timu, pozajmivši im delove da poprave svoje vozilo, a Kanađani su takođe osvojili zlato, dok je Montijev tim ponovo uzeo bronzu. Zbog svega toga, Monti je odlikovan prvom medaljom Pjera de Kubertena za fer-plej i sportski duh u istoriji Olimpijskih igara. Ta nagrada nosi ime osnivača modernih Olimpijskih igara i predstavlja jedno od najplemenitijih priznanja koja mogu biti dodeljena bilo kom olimpijskom sportisti. Ne zbog takmičenja koje su osvojili, već zbog plemenitosti, časti i integriteta koje su demonstrirali. Ipak, Monti je dočekao da i sam zasija na pobedničkom postolju. Vratio se na Zimskim olimpijskim igrama 1968. godine u Grenoblu i konačno osvojio dve zlatne medalje (u dvosedu i u četvorosedu) pre nego što se konačno povukao iz ovog sporta. ✨👏

Sada možemo konačno da vidimo i čitav dokumentarni film povodom ovog predivnog čina koji tako divno simbolizuje jedno posebno prijateljstvo i snagu duha. Film #TheSlightestTouch premijerno će biti prikazan 25. Novembra na HBO Max-u. ✨👏

Projekat kompleksa Eastgate u Harareu, Zimbabve, predstavlja jedno od ključnih ostvarenja u oblasti bio-inspirisanog pasivnog hlađenja i održive gradnje. Umesto energetski intenzivnih rashladnih sistema, kompleks primenjuje integrisano pasivno hlađenje zasnovano na velikoj termičkoj masi, noćnom provetravanju i efektu dimnjaka, principima preuzetim iz arhitekture lokalnih termita. Masivna konstrukcija od betona visoke gustine i opeke omogućava veliku akumulaciju toplote. Tokom noći, ventilatori uvlače hladan vazduh u šupljine međuspratnih konstrukcija i efikasno odvode akumuliranu toplotu. Tokom dana, prethodno rashlađena betonska masa direktno apsorbuje toplotne dobitke od sunca, ljudi i opreme, održavajući komfor bez upotrebe rashladnih uređaja. Zagrejani vazduh se usled prirodnog uzgona podiže kroz instalacione šahtove i izbacuje preko 48 krovnih dimnjaka koji stvaraju stalan potpritisak i podstiču cirkulaciju. Optimizacijom omotača zgrade i prirodnih konvektivnih puteva, projekat je uštedeo 3,5 miliona dolara u početnim ulaganjima u HVAC opremu, dok je operativna potrošnja energije smanjena na svega 10 do 35 procenata u odnosu na konvencionalne poslovne zgrade.

Nisam nikada bio pristalica "kolektivne krivice", ali ako preko 4 miliona državljana podržava i omogućava ovom masovnom ubici da nastavi sa svojim megalomanskim ludostima, da li to onda čini njih sve sličnim? Ivo Andrić je najbolje rekao: ​„Ima opasnih mržnji, mržnji koje rastu iz dubine uvređenog ljudskog bića, ali su najstrašnije one koje se rađaju u ime religije i ideologija, jer one daju privid pravde onome što je obično zlo.“

Oldie..but a goodie. 😊😂😁

Jedna od najvoljenijih pesama na svetu bila je u početku potpuni promašaj. Trajala je šest minuta, radio-stanice nisu htele da je puštaju, a završila je na 41. mestu, sve dok je jedan film, trideset godina kasnije, nije vratio u novi život. Pesma "Tiny Dancer“ Elton John-a objavljena je 1971. godine na albumu "Madman Across the Water". Sa trajanjem dužim od šest minuta, za radio-stanice predstavljala je pravo samoubistvo. U Americi se jedva popela do 41. mesta, a u Britaniji nije ni objavljena kao singl. Bernard Taupin napisao je tekst inspirisan svojim prvim putovanjem u Kaliforniju, uličnim propovednicima i svetlima automobila na auto-putu. Gotovo trideset godina pesma je ostala kao jedan skriveni dragulj. A onda ju je 2000. godine režiser Kameron Krou uvrstio u film "Almost Famous". Krou je tu pesmu nazvao dušom filma. Danas "Tiny Dancer“ ima više od milijardu strimovanja i trostruki platinasti status. Pesmu koju je radio odbacio ponovo je oživeo filmski prizor koji govori o tome kako muzika može sve da izleči. Ponekad pesma jednostavno mora da sačeka svoj pravi trenutak. ✨

Dubok samo do kolena, dugačak skoro dva kilometra, i izgrađen pre 2,500 godina, feničanski kameni put povezuje sicilijansku obalu sa drevnim ostrvom Motija. Мnogo pre nego što su Rimljani zavladali ovim krajem, Motija je služila kao važna feničanska trgovačka stanica. Da bi povezali ostrvsko utvrđenje sa sicilijanskim kopnom bez oslanjanja isključivo na čamce, graditelji su sagradili ovaj kameni nasip. Tokom vekova, porast nivoa mora i geološki procesi doveli su do toga da put potone nešto ispod površine vode. Danas, zahvaljujući tome što je laguna izuzetno plitka, posetioci mogu doživeti retku arheološku avanturu, gazeći po dnu mora preko drevnih kamenja, prateći upravo onaj put kojim su putnici hodali pre nekoliko milenijuma. ✨

"Ima nečeg tužnog u karakteru ovih ljudi. To je nemirenje sa činjenicom da je njihovo vreme prošlo i da skrušeno čekaju da ih istorija negde smesti. Strašna je to bolest, ta opijenost vlašću, trajni nemir koji se uselio u njihove duše, nikada zasićene slavom i, zašto ne reći, novcem.“ Dejan Medaković

Poruka u boci, moderna varijanta.. Šta poruka, čitav roman 😊😂

Ljubav!! ❣️😻 (🎥 yashiriy81)

Bloody Hell! That's a killer of the sound! 👏😎 (🎥 phoebewin_guitar)

Stigavši u Australiju krajem 19. veka, Mahomet Alum, rođen u paštunskoj porodici u Afganistanu, započeo je svoje putovanje probijajući se kroz surovu unutrašnjost australskog kontinenta kao gonič kamila i putujući trgovac. Nakon par godina transporta robe širom unutrašnjosti, konačno se nastanio u Adelejdu, gde je započeo izuzetno uspešnu karijeru kao samouki travar i duhovni iscelitelj. Radeći iz svog doma Alum je brzo stekao ogroman broj sledbenika među Australijancima koji su očajnički tražili lek za hronične bolesti. Na samom vrhuncu njegove popularnosti tokom 1930-ih godina, njegova vrata su bila opsednuta gomilom ljudi, pa su istorijski zapisi zabeležili zapanjujućih 900 pacijenata koji su potražili njegovu pomoć u samo jednom danu. ​Alumova medicinska praksa mogla se porediti samo sa njegovim legendarnom humanošću. Odbijajući da naplaćuje fiksne cene, siromašne i bolesne je lečio besplatno ili je tražio samo dobrovoljne priloge od onih koji su to mogli da priušte. Tokom decenija provedenih u Australiji, uložio je čitavo bogatstvo, ukupno preko 15.000 funti, u pomoć siromašnim evropskim migrantima, porodicama iz unutrašnjosti, lokalnim dobrotvornim organizacijama i ugroženim domorodačkim aboridžinskim zajednicama. Kada su lokalne medicinske vlasti 1935. godine pokušale da ga krivično gone zbog rada bez licence, stotine vernih pacijenata stalo je u njegovu odbranu, uključujući i istaknute javne ličnosti, čime je potvrdio svoj duboko ukorenjeni status "Dobrotvora čovečanstva“. ​Pored isceliteljstva i dobrotvornog rada, Alum je bio živopisna ličnost okružena zanimljivostima. Postao je otac po prvi put u zapanjujućoj 83. godini života, a svoje tretmane je često pripisivao tradicionalnim avganistanskim biljnim receptima, od kojih je najpoznatija bila mešavina mahuna sene, putera i meda poznata pod nazivom "Blekdžek“. Na svoj 81. rođendan kupio je 14 grobnih mesta na lokalnom groblju kako bi obezbedio besplatne i dostojanstvene sahrane za siromašne pacijente. Iako sam nije znao da čita i piše, štampao je brojne brošure koje su promovisale međureligijsku harmoniju. Kada je preminuo 1964. godine u 106. godini života, njegova pogrebna povorka bila je duža od jednog kilometra, a najveći deo njegovog preostalog imanja zaveštan je dečijim dobrotvornim organizacijama. ✨

"Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe U grumen gline užežene, Tad neće više biti međe Između tebe i izmeđ mene. Kad svrši ropstvo dva načela Duha i tela, zla i dobra, Pašće tad uza svih počela U zadnjoj berbi koju obrah. I postajući bezobličan, Na povratku svom starom putu- Tebi ću biti opet sličan, I prvom danu i minutu. Noseć u šaci pregršt sunca, U zenicama neba komad, Sići će najzad sa vrhunca Taj astralni i večni nomad! Kao u sjaju novog dana, Dirnuta krilom vetra blaga, Grančica mirte zanjihana Ne ostavivši nigde traga." Jovan Dučić - Povratak

Bugari proslavili 6-mesečni rođendan rupe na putu. 😂 (📸 just_manov)

Me too...✨

Osmišljena od strane škotske umetnice Kejti Paterson, "Biblioteka budućnosti“ (Framtidsbiblioteket) predstavlja ambiciozni stogodišnji projekat javne umetnosti koji prepliće ekologiju i književnost. 2014. zasađeno je hiljadu stabala smrče u šumi u blizini Osla u Norveškoj; 2114. ta ista stabla biće posečena kako bi se obezbedio papir za štampanje antologije od 100 književnih dela. Sve do tog trenutka, svake godine se poziva po jedan pisac da priloži novi rukopis bilo kog žanra ili dužine, koji se potom pečati bez prethodnog čitanja. Priznati autori poput Margaret Atvud, Han Kang, Ošena Vuonga, Tomija Orendža i Amitava Goša već su predali svoje tajne tekstove. Ovi nepročitani rukopisi čuvaju se u posebnoj drvenoj "Tihoj sobi“ u javnoj biblioteci u Oslu, gde su strogo zabranjeni za uvid svima, uključujući i samu autorku projekta, Kejti Paterson. Kako je Paterson zapazila, "Biblioteka budućnosti“ nije direktno ekološka poruka, ali obuhvata ekologiju i međusobnu povezanost stvari, aktivno preispitujući savremenu tendenciju da se razmišlja u kratkim vremenskim intervalima i donose odluke isključivo u korist onih koji žive u sadašnjici. (🎥 avant.arte )

U jesen 1974. godine, putnik je stigao na moskovski aerodrom Vnukovo sa svojim nemačkim ovčarem Palmom, nameravajući da se ukrca na let Iljušina Il-18. Ali kada su stigli do aviona, posada je odbila da pusti psa u avion jer vlasnik nije imao potrebnu veterinarsku potvrdu o zdravstvenom stanju. Suočen sa nemogućim izborom, čovek se sam ukrcao u avion. Verujući da je to samo privremeno razdvajanje, Palma je jurila avion niz pistu dok nije nestao u nebu. Nikada nije napustila aerodrom. Tokom naredne dve godine, Palma je Vnukovo učinila svojim domom. Radnici aerodroma su je tiho hranili i brinuli o njoj, ali ona je odbijala da ode. Umesto toga, razvila je zapanjujuću rutinu: svaki put kada bi sleteo Il-18 - isti tip aviona u koji se ukrcao njen vlasnik - ona bi trčala do mobilnih stepenica i pažljivo pregledala svakog putnika, nadajući se da će pronaći lice koje je čekala. 1976., novinar Jurij Rost objavio je Palminu priču u Komsomoljskoj Pravdi, i ona se brzo proširila širom Sovjetskog Saveza. Hiljade čitalaca je dirnula priča o vernom psu koji je sam čekao na aerodromu. Članak je na kraju stigao do Palminog bivšeg vlasnika. On je pisao aerodromu objašnjavajući da se neće moći vratiti po nju i zamolio je da je umesto toga daju novoj porodici. Nakon određenog perioda, profesorka iz Kijeva, Vera Kotljarevskaja, zaslužila je Palmino poverenje i usvojila je. Iako se Palma u početku mučila da se prilagodi, na kraju se smestila u svoj novi dom i kasnije je čak dobila i svoje štence. Palmina priča je inspirisala knjige, dokumentarce i filmove, postajući jedna od najtrajnijih ruskih priča o lojalnosti pasa, podsetnik da za neke pse nada može trajati mnogo duže nego što ikada zamišljamo. ✨