Неплашиша™

Postoje trenuci u istoriji jednog naroda koji zauvek promene ne samo zemlju u kojoj živimo, već i ljude koji su u njima učestvovali. Želim da se zahvalim svim herojima sa kojima sam imao čast da budem deo ove borbe. I onima koje sam lično upoznao, i onima sa kojima sam proveo nebrojene sate razgovarajući, planirajući i radeći, ali i hiljadama ljudi čija imena nikada nisam ni saznao. Mislim da Srbija u svojoj novijoj istoriji nije videla ovako široku saradnju toliko različitih ljudi, okupljenih oko jednog zajedničkog cilja. Ljudi koji se u normalnim okolnostima nikada ne bi upoznali, koji dolaze iz potpuno različitih svetova, koji drugačije razmišljaju, drugačije žive, imaju različite političke stavove, obrazovanje, zanimanja i životne priče, odjednom su postali saborci. Studenti, profesori, radnici, preduzetnici, umetnici, novinari, advokati, poljoprivrednici, ljudi iz dijaspore, ljudi koji imaju milione i ljudi koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Ljudi koji se možda nikada ne bi složili ni oko čega drugog, složili su se oko onoga što je bilo najvažnije. Da Srbija mora da bude slobodna. Kada razmišljam o tome, ne mogu da ne napravim paralelu sa našim precima. Kada su Karađorđevi ustanici 1804. krenuli u borbu protiv mnogo jačeg neprijatelja, nisu svi dolazili iz istih krajeva, nisu imali iste interese, niti su bili jednaki po bogatstvu, obrazovanju ili položaju. Ali su razumeli da postoje trenuci kada sve naše međusobne razlike postaju nevažne pred nečim mnogo većim. Isto je bilo i 1815. godine, kada su ljudi ponovo morali da pronađu hrabrost i zajedništvo da nastave borbu za slobodu. Isto se ponavljalo kroz našu istoriju, kada su ljudi ostavljali svoje privatne živote, porodice i poslove da bi učestvovali u nečemu čiji ishod niko nije mogao da im garantuje. Naravno, naša borba nije bila rat i ne želim da je izjednačavam sa žrtvama koje su naši preci podneli na bojištima. Ali postoji nešto što nam je zajedničko. Saborstvo. Ona posebna vrsta povezanosti među ljudima koja nastaje kada zajedno prolaze kroz strah, neizvesnost, ogromne napore, razočaranja, rizike, poraze i pobede. Kada znaš da čovek pored tebe može jednostavno da se okrene i ode, da sačuva svoj mir, svoj novac i svoju bezbednost, ali on ipak odluči da ostane. Ne zato što mora. Ne zato što će nešto dobiti. Nego zato što veruje u isto što i ti. Takve veze ne nastaju na poslovnim konferencijama, večerama, društvenim mrežama ili kroz godine običnog druženja. Takve veze nastaju u velikim istorijskim borbama. I verujem da ih, osim ovakvih borbi, samo još ratno saborstvo može stvoriti takvom snagom. Neću nabrajati imena ljudi kojima želim da zahvalim. Ne zato što ne znam kome dugujem zahvalnost, nego zato što bih gotovo sigurno nekoga zaboravio. A poslednje što želim jeste da se neko ko je ostavio deo sebe u ovoj borbi oseti manje važnim zato što njegovo ime nije napisano. Bilo je ljudi koji su dali ogroman novac. Ljudi koji su dali svoje vreme. Ljudi koji su rizikovali karijere, poslove, ugled, slobodu i bezbednost svojih porodica. Bilo je onih koji su svakodnevno radili po dvadeset sati, onih koji su pomagali iz senke i nikada nisu želeli da iko sazna šta su uradili, i onih koji su imali hrabrosti da javno istupe kada je to bilo najopasnije. Bilo je ljudi koji su dali sve što su imali, iako je to nekome drugom možda delovalo malo. Ali u ovoj borbi nije bilo malih doprinosa. Jer niko od nas, koliko god novca, uticaja, energije ili hrabrosti imao, nije mogao sam da uradi ono što smo uspeli zajedno. A najveću zahvalnost dugujemo onima koji su sve ovo pokrenuli i koji su, često sa gotovo nikakvim resursima, izneli teret koji nikada nije smeo da padne samo na njihova leđa - našim studentima. Oni su pokazali nešto što su mnogi od nas, starijih, usput zaboravili. Da hrabrost nije odsustvo straha, nego odluka da uradiš ono što je ispravno uprkos strahu. Za mene je jedna od najcool stvari koje su proizašle iz ove borbe upravo to što sam upoznao toliko neverovatnih ljudi. Ljudi za koje pre dve godine nisam znao da postoje, a za koje danas znam da mogu da računam na njih do kraja života. I nadam se da oni znaju da isto važi i u suprotnom smeru. Možda ćemo se sutra ponovo razilaziti u mišljenjima. Možda ćemo glasati za različite stranke, svađati se oko ekonomije, politike, društvenih pitanja i svega ostalog oko čega ljudi prirodno imaju različite stavove. I to je dobro. To je upravo ono za šta smo se borili - da možemo slobodno da se ne slažemo. Ali šta god nam život doneo, niko nam nikada neće oduzeti činjenicu da smo u jednom od najvažnijih trenutaka naših života stajali na istoj strani. Nismo samo zajedno pokušavali da promenimo Srbiju. Menjali smo i jedni druge. Vratili smo jedni drugima veru da u ovoj zemlji postoje hrabri, pošteni, sposobni i nesebični ljudi. Mnogo više njih nego što smo možda ikada mogli da zamislimo. I zato, kada jednog dana budem pričao svojoj deci o ovom periodu, neću im pričati samo o politici, izborima, protestima i padu jednog režima. Pričaću im o ljudima. O prijateljstvima koja su nastala tamo gde ih niko nije očekivao. O ljudima koji su pružali ruku jedni drugima iako se prethodno nisu poznavali. O neverovatnoj solidarnosti. O tome koliko jedan narod može da bude velik kada prestane da se plaši i počne da veruje u sebe. I pričaću im koliko sam ponosan što sam imao priliku da budem mali deo svega toga. Želim i da se izvinim svima koje sam tokom ove borbe uvredio, povredio ili prema kojima sam bio nepravedan. Znam da sam često bio oštar i direktan. Znam da sam u žaru borbe umeo da kažem stvari koje nije trebalo, pa čak i ljudima koji su se borili za isti cilj kao i ja. Nismo uvek imali iste ideje, metode ni tempo, a ja nisam uvek imao dovoljno razumevanja za to. Ne tražim opravdanje u okolnostima, umoru ili pritisku. Za svoje reči i postupke odgovaram ja. Ako sam nekome naneo bol ili učinio da se oseća manje vrednim, iskreno mi je žao. Mnogo je važnije ono što nas je spajalo nego bilo koja naša svađa, neslaganje ili ružna reč. Nadam se da ćemo iz svega ovoga izaći ne samo kao slobodniji, nego i kao bolji ljudi. Ja ću se svakako truditi da budem bolji. Hvala vam svima. Hvala vam na hrabrosti, na poverenju, na požrtvovanju, na svim neprospavanim noćima, na svemu što ste rizikovali i na svemu čega ste se odrekli. Hvala vam što ste mi pokazali koliko velikih ljudi ima među nama. Neke od vas poznajem godinama. Neke sam upoznao tek tokom ove borbe. A neke verovatno nikada neću upoznati. Ali svakoga od vas smatram svojim saborcem. I to je veza koju ćemo nositi do kraja života. Živela slobodna Srbija. ❤️🇷🇸