Стрелац 🎯

Када читате... било да читате књиге или људе, читајте све. Прочитајте наслов, прочитајте садржај. Читајте и предговор и поговор. Читајте све унутра написано. Читајте и оно ненаписано. Посебно читајте то између редова.

Мрњава → Вукашин → Марко Краљевић Марко је био најстарији син србског краља Вукашина Мрњавчевића, који је владао србским царством заједно са царем Стефаном Урошем V (Нејаким). Породица Мрњавчевић потиче из западних србских крајева — конкретно из Хумске земље (данашња Херцеговина), из околине Ливна или Попова поља. Најстарији србски и дубровачки извори (укључујући и каснијег историчара Мавра Орбина у делу Краљевство Словена из 1601. године) изричито наводе да је отац краља Вукашина био властелин Мрња (Мрњава), родоначелник династије Мрњавчевића, из Ливна, који је касније прешао на двор србског цара Душана Силног у Призрен. Сва мушка имена у овој породици (Мрња, Вукашин, Угљеша, Гојко, Марко, Андријаш, Дмитар) су типична србска имена тог историјског доба. Марко Мрњавчевић је носио титулу „млади краљ”, коју му је доделио његов отац Вукашин уз сагласност дела србске властеле. Ова титула је у средњовековној Србији значила званичног престолонаследника србског трона. Након погибије краља Вукашина и деспота Угљеше на Марици 1371. године, Марко је правно постао краљ Срба и Грка (Србске земље). Његова престоница била је у Прилепу, што је тада била територија србске државе коју су Мрњавчевићи наследили након ширења цара Душана на југ. На свим сачуваним фрескама (нпр. у Марковом манастиру код Скопља) Марко је приказан у одори србских владара са србским инсигнијама, а ктиторски натписи јасно сведоче о његовој припадности србском државном и црквеном коду. Покушаји бугарске историографије да Марка прогласи „бугарским националним јунаком” (Марко Кралевити) потичу из чињенице да је његова област (Македонија) у каснијим вековима постала зона преклапања србских и бугарских утицаја, као и због специфичности локалног епског фолклора. Важно је напоменути, древни становници Тракије, Македоније и Подунавља (Трачани, Трибали, Илири) су јединствен, аутохтони прото-србски супстрат на Балкану. Прото-Срби и изворни становници ових простора су један те исти народ, док су Бугари своје име добили по туркијском племену које се касније асимиловало у већинско србско становништво на истоку Балкана. Како се Марко након Маричке битке нашао у позицији турског вазала који је управљао територијама насељеним овим аутохтоним становништвом, његова слава заштитника хришћана од Османа проширила се и источно од реке Струме, ушавши у бугарски фолклор. Краљевић Марко је рођен, живео и погинуо као србски владар. Он је биолошки, државно-правно и духовно део србске повеснице и нема никакве сродности са бугарским етничким језгром тог времена. Слика: Краљ Марко на ктиторској композицији у Цркви Светог Димитрија у Марковом манастиру.

Србима Руси, крватима Непалци Према миграционим профилима и анализама, доминантна усељеничка група у Србији су Руси. Велики део ради у ИТ-у, дизајну, дигиталним платформама и онлајн бизнисима (често за стране клијенте или сопствене фирме). Дакле, значајан удео више образованих и квалификованих (посебно IT/remote work), што се види и по структури запошљавања. У крватској, највећи нови приливи су Непал, Филипини, Индија. Радна миграција за грађевину, туризам, угоститељство, доставу, производњу и сезонске послове. Радне дозволе и статистике показују да се ради о позицијама са нижим и средњим квалификацијама (мануелни и услужни послови). Шта мислите како ће се мењати бела структура становништва у Србији и крватској?

Кече је србски клобук Бела филцана капа није арнаутски (албански) изум, нити је одувек била њихов ексклузивни национални симбол, већ представља стару србску белу капу коју су вековима носили сви брђани на Хелму. Бела филцана капа (у облику куполе) присутна је на Хелму још од антике. Сличне капе (попут античког пилеуса — pilleus) носили су стари Илири и Трачани. Ова капа је била практична за сточаре и брђане: бела вуна се лако ваљала и обликовала, била је непропусна за кишу и топла зими, а хладна лети. Клобак (Клобук) је најстарији србски назив за сву врсту покривала за главу, укључујући и ваљане вунене капе. У средњевековној Србији, дубровачким списима и народним песмама, реч клобак или клобук означавала је капу израђену од филца/чохе. Из ове речи потиче и израз клобучар — занатлија који је ваљао вуну и правио капе (назив занатлије који је касније, под Османлијама, постао абаџија). У крајевима где су је Срби носили заједно са брђанским становништвом (Метохија, Рашка, делови Херцеговине и Подриња), народ је није звао турским називом кече, већ описно — бјела капа, бела капа или кратко белка. Назив је директно описивао њену главну одлику: природну, неурађену белу сукнену/филцану вуну. У етнографским записима 19. века (код Вука Караџића, Милана Ђ. Милићевића и Јована Цвијића) забележено је да су србски сељаци у многим крајевима носили беле вунене капе пре него што су се уткале савременије варијанте народне ношње. Током османског периода, већина албанских племена примила је ислам и преузела административне и војне улоге у Старој Србији (Косову и Метохији), Западној Македонији и северној Албанији. Док су Срби под притиском окупације и зулума постепено мењали ношњу и прелазили на шајкачу (крајем 19. веку у Шумадији) или црногорску/херцеговачку капу, исламизовани Арнаути су задржали белу филцану капу као део свог традиционалног сточарског и брђанског одевања. Временом, кроз процес националног обликовања у 19. и 20. веку, Албанци су ту капу монополизовали и прогласили својим искључивим националним симболом (називајући је qeleshe). Док су Срби у 19. веку кроз обнову сопствене државе постепено уводили новије стандарде ношње (попут шумадијске ношње, шајкача и градског одевања), становништво у брдским зонама је задржало архаични слој. Када се градила албанска скоројевићка национална идеологија у 20. веку, србска сточарска баштина у овим крајевима је од стране албанских етнолога често приписивана искључиво Албанцима, иако корени тих делова ношње сежу дубоко у средњовековну србску традицију. Слика: четник Милан Миша Алексић.

Неутрални ће јахати све који су заокружили 1 и 3.

Атмосфера око СЛ листе неодољиво личи на оне мајсторе које кад питаш а колико ће све то да ме кошта, увек одговара "ма после ћемо се лако све договорити, дај само да завршимо сад". На крају ти испостави троструко већу цену.

РАСТАКАЊЕ СРБИЈЕ ХРОНОЛОГИЈА ЈЕДНОГ СУНОВРАТА 1918. — Краљ Александар Карађорђевић након Колубаре, Цера и србске голготе, победнички ратни капитал Србије улаже у утопију. Србска државност се гаси зарад стварања Краљевине СХС, а у исту кућу уводе се они који су ратовали под аустроугарском заставом. 1945. — Јосип Броз Тито комунистички диктатор исцртава АВНОЈ-ске административне границе. Србски народ се распарчава на више република, док се на самој територији Србије формирају две аутономне покрајине као кочница србском фактору. 1995. — Слободан Милошевић, након година рата и санкција, окреће леђа и фактички предаје Републику Српску Крајину, оставивши стотине хиљада Срба у етничком чишћењу и збегу. 2008. — Борис Тадић под изговором „и Европа и Косово“, дозвољава измештање преговора из УН под окриље Брисела и започиње постављање техничких граничних прелаза са лажном државом Косово. 2013–данас — Александар Вучић потписивањем Бриселског и Охридског споразума, Приштини предаје све преостале институције србске државе на Косову и Метохији — од полиције и судства, преко електроенергетског система, до таблица и документације, чиме се независност Косова признаје де факто. И сада долазимо до питања: Ако је свака власт у последњем веку откинула по један комад србске државности, шта ће урадити следећа?

Бити Србин као унутрашњи избор Сведоци смо да се у последњим деценијама нација често своди на генетику, хаплогрупе и проценте староседелачких гена. Генетика је занимљива као научна дисциплина, прати дубока биолошка кретања, али она не може створити нити дефинисати један народ. ДНК је потпуно слепа за културу, не зна за завет, не говори ниједан језик, не памти победе ни поразе и нема никакву свест о припадности. Раздвојени по рођењу, људи потпуно истог генетичког порекла могу израсти у припаднике супротстављених нација и другачијих вера. Генетика даје тело, али дух, вера, језик и памћење дају народ. Србин се не рађа само биолошки; Србин се постаје урастањем у србски завет, прихватањем србске историјске судбине, чувањем крсне славе и ношењем слободарског духа који не савија колена пред силом. Србска историја пуна је примера људи који су рођени као странци — Немци, Чеси, Швајцарци, Грци, Италијани — али су кроз живот, служење и жртву пригрлили србски идентитет, научили језик, прешли у православље и касније у свим документима и мемоарима себе изричито сматрали Србима. * Ђорђе Вајферт (Georg Weifert). Рођен као Немац у Панчеву (тадашња Аустроугарска), католик. Постао је један од највећих србских индустријалаца, гувернер Народне банке Србије и велики добротвор. Између аустроугарског и србског идентитета, Вајферт је без размишљања изабрао србски. Током Балканских и Првог светског рата, све своје богатство ставио је на располагање србској војсци и народу, финансирао сиротишта и војне болнице. * Павле Jуришић Штурм (Paulus Eugen Sturm). Рођен је у Герлицу (Пруска/Немачка) као Лужички Србин или Немац, пруски војни официр. Дошао је у Србију 1876. године као добровољац у Србско-турском рату. Примио је србско држављанство, прешао у православље, променио име Паулус у Павле, а презимену Штурм додао родно име Јуришић (што је превод немачке речи Sturm — јуриш, олуја). Постао је један од најславнијих србских ђенерала у Балканским и Првом светском рату, командујући Трећом армијом у историјским биткама на Церу и Колубари. Када су му током рата ухваћена и погубљена браћа која су ратовала на немачкој страни, остао је до краја веран србској униформи и завету. * Арчибалд Рајс (Rudolphe Archibald Reiss). Швајцарац, протестант, светски признати професор криминологије са Универзитета у Лозани. Дошао је у Србију 1914. године на позив србске владе да истражи аустроугарске ратне злочине над цивилима. Међутим, гледајући страдање и пркос србског сељака и војника, Рајс се толико везао за овај народ да је напустио професорску каријеру у Швајцарској, прешао са србском војском Албанију и живео у Београду све до смрти. Делао је и писао као Србин међу Србима. Прешао је у православље, а у свом завештању је тражио да му се тело сахрани на Топчидерском гробљу, а срце да му се у урни пренесе на Кајмакчалан — да почива међу србским војницима са којима је пробијао Солунски фронт. * Енрико Јосиф. Рођен у Београду у сефардској јеврејској породици, чувени србски композитор, академик САНУ и професор Факултета музичке уметности — себе је без икакве резерве сматрао Србином мојсијевске вере. У србском народу је препознао заветни дух народне жртве и борбе за истину. Сачуване су његове речи које на најлепши начин описују како је он видео србско биће: „Ја сам Србин јеврејског порекла... Срби су народ који има нешто божанско у себи, народ који чува искру слободе када сви други савијају главу.“ Током деведесетих година 20. века, када је Србија била под сатанизацијом, санкцијама и притисцима са свих страна, Енрико Јосиф није отишао. Излазио је јавно, говорио на скуповима, писао и бранио србски народ пред светском јавношћу са жаром древних пророка. Слика: скулптура Велика Србија, аутора Ђорђа Јовановића.

Ау која количина мржње и лажи. youtube.com/watch?v=3SUsIU2g…

Србизми у румунском језику Бразда, ливада, стог, драг, богат, слаб, време, глас... У румунском језику и данас постоји неколико хиљада речи словенског порекла (у румунској науци познатих као slavisme). Док званична наука говори о романизацији староседелачких Дачана и досељавању или мешању са Словенима, аутохтонистичка школа полази од тезе да су становници Карпата и Подунавља били део истог старог прасрбског, односно старобалканског етничког корена. Антички народи попут Трачана, Дачана (Гета) и Трибала нису били „туђи“ народи који су неким чудом нестали доласком Римљана, већ директни преци данашњих Срба и суседних балканских староседелаца. Римска окупација Дакије од стране цара Трајана (106. године) не сматра се „романизацијом“ у смислу да су дошли Латини и потпуно променили крв и језик домаћег становништва. Староседеоци су већ говорили језиком који је био у дубокој сродности са пралатинским (индоевропски прајезички супстрат), па је латински језик администрације само наслојен на постојећу подлогу, а не наметнут народу који га није уопште разумео. Назив „Влах“ (или Цинцар) често се није посматрао као пуки романски елемент, већ као егзоним којим су околни народи (или сами Словени) називали староседелачко србско или балканско сточарско становништво које се бавило планинским сточарењем. Назив „Влах“ није означавао националну припадност у данашњем смислу, већ социјални, привредни и правни сталеж. Чињеница да румунски језик има велики број србских речи и структура је доказ да су Власи и Словени заправо били блиски сродници, односно део истог етничког стабла које је раздвојено историјским и административним границама, а не два потпуно туђа народа која су се срела. Простори данашње Румуније (Трансилванија, Влашка, Молдавија) кроз цели средњи век били су насељени становништвом које је са србским земљама на југу (преко Дунава) делило исте духовне, културне и црквене обрасце. Чињеница да су румунске средњовековне кнежевине вековима користиле србски језик и ћирилицу у својој државној администрацији, повељама и црквеним богослужењима (све до 19. века) крунски је доказ дубоке духовно-језичке симбиозе и заједничког коришћења истог писменог и културног наслеђа са Србима. Савремени румунски језик и нација у облику у којем данас постоје створени су у 19. веку кроз свесно деловање интелектуалаца (многи су школовани у Паризу и Италији) и политичких центара моћи. У 19. веку извршена јесистематска „латинизација“ румунског језика — избациване су многе изворне старословенске и домаће речи, а увођене су нове латинске кованице како би се нација што више удаљила од србског света и везала за западни романски круг. Замена традиционалне ћирилице латиницом 1860-их година од стране кнеза Александра Кузе види се као коначни административни чин којим је прекинут историјски цивилизацијски континуитет са балканско-србским и црквенословенским наслеђем.

Знам да ови треба да оду ал знам и да ови други не треба да дођу.

Јасеновац — нерођени србски народ Шта заиста значи страдање око 800.000 невиних жртава у Јасеновцу. То је 10 градова величине Крушевца или Чачка. Замислите градове са свим њиховим кућама, децом у клупама, занатлијама и породицама — да у њима не остане ни један једини живи створ, потпуно празни и пусти. То је једнако томе да за неколико година потпуно нестане данашњи Нови Сад и Ниш заједно, са свим њиховим предграђима, приградским селима и бебама у породилиштима. Више од 800 школских одељења. Међу јасеновачким жртвама бележи се и више од 20.000 именом и презименом идентификоване деце угушене у пеленама, заклане или уморене глађу и болестима у специјализованим дечјим логорима (Јастребарско, Сисак, Стара Градишка). То је читава једна генерација која није дочекала да научи ни прво слово, да заигра фудбал или коло, нити да изговори прву реч. Да су та деца преживела, само њихови директни потомци чинили би данас град од преко 150.000 младих људи. Најстрашнија димензија геноцида није само у томе колико је људи убијено тада, већ колико се Срба због Јасеновца никада није родило. Утопљена је читава будућност Поткозарја, Баније, Кордуна, Лике, Славоније и Херцеговине. Када усташе у једном селу закољу мајку, оца и њихово троје деце, ту није угашено 5 живота — угашено је њихово потомство за наредних десет векова. Ако претпоставимо да би свака од 800.000 жртава кроз наредне три генерације (синови, унуци, праунуци) имала у просеку само по два потомка, долазимо до математичке суровости: Србски народ је у Јасеновцу и систему НДХ оштећен за преко 3 до 4 милиона нерођених душа. Без Јасеновца и геноцида у НДХ, србски народ би данас на својим вековним просторима западно од Дрине био демографски моћан, бројчано дупло већи и народно неуништив. Ако би свих 800.000 мученика стали у једну колону, држећи се за руке или корачавши корак по корак (један човек на сваки метар), та колона би била дугачка 800 километара. То је колона која се протеже од Београда, преко Бања Луке и Загреба, све до Љубљане. Да та колона мученика у тишини пролази поред вас, дан и ноћ, без престанка — требало би да седите и гледате у њих читавих 10 дана и 10 ноћи да би сви прошли. У овде наведеним областима (нарочито око планине Козаре) постојала су читава села у којима након 1945. године деценијама није било регрута за војску, јер није било деце рођене у ратним годинама, нити родитеља који би их родили. У десетинама сељачких задруга и засеока прекинуте су све породичне лозе и презимена која су ту трајала још од средњег века и времена пре османских освајања. Села у којима су вековима одзвањали дечји гласови и црквена звона претворена су у шуме и шикаре, а кућишта су зарасла у коров. Јасеновац није био обичан ратни логор, нити нуспроизвод сукоба. Он је био фабрика за затирање читавог једног народа, замишљена да пресече биолошки, духовни и историјски континуитет Срба западно од Дрине. Када кажемо 800.000 — не кажемо само број. Кажемо: нестала је читава једна Србија која је требало да живи, да ствара, да има своје научнике, песнике, ратнике и домаћине, а чији је цео свет заустављен и закопан у мочварној земљи поред Саве.

Националне мањине у Србији морају имати сва права мањине... не права коју мора да има већина.

Ресавска школа — Духовна тврђава У тренуцима када је Хелм горео под османском најездом, а ромејски свет губио своје границе, манастир Ресава (Манасија) — задужбина деспота Стефана Лазаревића — постао је средиште србске и свесловенске писмености, преписивачке вештине и језичке реформе. Ресавска школа није била класична школа у данашњем смислу речи, већ висока академија, правописна радионица и културни штит србског народа у 15. веку. Након Косовске битке (1389) и периода великих искушења, деспот Стефан Лазаревић — изразито образован владар, витез Реда Змаја, песник и државник — успева да обнови Србију, начини Београд престоницом и обезбеди деценије мира и привредног процвата. Градња манастира Ресаве трајала је од 1407. до 1418. године. Деспот Стефан, окупља у Ресави најобразованије људе свога доба: србске, грчке и бугарске учењаке, монахе, преписиваче и преводиоце који су бежали пред Османлијама са свих страна Хелмског полуострва. Константин Филозоф у Ресави спроводи велику језичку и правописну реформу (тзв. ресавски правопис). Он пише чувено дело Сказaније о писменех (Запис о словима), које представља први системски филолошки трактат код Словена. Главне карактеристике ресавског правописа биле су: * Тежња ка архаичном и изворном: Враћање старијим, класичним словенским и грчким предлошцима да би се језик очистио од народних дијалектизама и грешака насталих преписивањем. * Строга правила стандардизације: Уведено је прецизно правило употребе акцената, надредних знакова, грчких слова и интерпункције. У ресавским скрипторијумима (преписивачким радионицама) владао је строг, скоро војнички и монашки ред. Књиге су се писале на фином пергаменту или увозном папиру, посебним црним и црвеним мастилима која су монаси сами спремали од биљака и минерала. Ресавске књиге су познате по прелепим иницијалима, заставицама и орнаментима. Свако слово је морало бити уједначено, читко и геометријски савршено. У Ресави се нису само преписивале постојеће србске књиге, већ су се са грчког језика преводили антички и црквени текстови, хронике, правни законици и филозофска дела. Књиге исковане у Ресави сматрале су се најпоузданијим и најтачнијим у читавом словенском свету. Преписивачи из Русије, Влашке, Молдавије иБугарске долазили су у Ресаву да набаве „чисте преписе“ или да усаврше своју вештину. Ресавски правопис је постао званични правопис Србске цркве и државе све до 18. века. Након пада Српске деспотовине 1459. године и турског спаљивања Манасије, рад Ресавске школе није потпуно замро. Монаси су се раширили широм србских земаља, носећи са собом рукописе у манастире Фрушке Горе (Раваница, Врдник), Овчарско-кабларске клисуре, манастир Троношу, као и преко Дунава у Влашку и Русију (тзв. Рачани и Преписивачи). Кроз те преписане књиге очувани су родослови, летописи и житија србских владара. Рад у Ресави није био слепо копирање, већ врхунски критички, филолошки и преводилачки рад којим су сачувана најзначајнија дела хришћанске и античке мисли на овим просторима.

Јефимија — Прва србска песникиња „Јефимија, ћерка господара Драме, И жене деспота Угљеше, у миру, Далеко од света, пуна верске таме, Везе свилен покров за дар манастиру.“ То су почетни стихови Милана Ракића песме „Јефимија“. Световно монашена као деспотица Јелена Мрњавчевић, у суморном времену након Маричке и Косовске битке, када је србска држава крварила, а народ остајао без својих владара и ратника, монахиња Јефимија постала је живи духовно-књижевни стуб србскога народа. Јефимија је рођена око 1349. године као кћи кесара Војихне, господара Драме, и рођака цара Душана. Одрасла на владарском двору, стекла је високо образовање, познавала теологију, грчки језик, уметност и вештину црквеног веза. Удала се за деспота Угљешу Мрњавчевића, владара Серске области. Међутим, њен живот обележиле су две дубоке, личне и националне трагедије. Као млада мајка изгубила је сина јединца, малог Угљешу, који је преминуо као дете. Године 1371. у Маричкој бици погинуо је њен муж Угљеша заједно са краљем Вукашином. Серска област је пала под Османлије, а Јелена је остала без породице, заштитника и поседа. Након ових удараца, она одбацује световни сјај, узима монашки постриг као монахиња Јефимија и налази уточиште на двору кнеза Лазара и кнегиње Милице у Крушевцу. Овде постаје њихов најближи саветник, духовна ослонац и васпитачица младог деспота Стефана Лазаревића. Јефимија је у србској историји оставила три непроцењива рада у којима су спојени дубоки лични бол, висока теологија и патриотска забринутост за србски народ. Туга за Угљешом (око 1368—1371). Записана на диптиху (двострукој дрвеној икони) у манастиру Хиландар. То је искрена, потресна молитва мајке која срце залаже пред Богородицом за сопствено преминуло дете. Овај текст представља један од најдирљивијих записа о мајчинском болу у целокупној србској средњовековној књижевности. Запис на хиландарској завеси (око 1399). Извезен златотканом и сребрном нити на завеси за царске двери у Хиландару. Овде Јефимија спаја личну молитву са теолошким размишљањима о Вазнесењу и жртви, показујући високо познавање литургијског песништва. Похвала кнезу Лазару(1402) — Врхунац србске заветне поезије. Јефимијино најпознатије и најзначајније дело, извезено златном нити на црвеној свили за ћивот у коме су почивале мошти светог кнеза Лазара у манастиру Раваници. Ова похвала није само посмртни говор; она је државнички и национални манифест. Она Лазара описује не као пораженог владара, већ као победника који је земаљско царство заменио за небеско, поставши мученик за истину и вечност. У тренутку када се Лазареви синови Стефан и Вук боре за очување србске деспотовине, Јефимија се директно обраћа Лазару, позивајући га да подигне свете мученике (светог Ђорђа, Деметрија и друге) и да умоли Творца за спас своје деце и србске земље. Јефимија није била пасивни посматрач историје. У најтежим тренуцима србског средњег века, заједно са кнегињом Милицом (монахињом Јевгенијом), водила је дипломатске преговоре са султаном Бајазитом, спасавајући младог деспота Стефана и преносећи мошти свете Петке из Трнова у Београд. Њен рад доказује високи ниво писмености, духовне културе и државотворне свести коју је србско племство поседовало. Извезена златна слова на Лазаревом покрову остала су вечни србски траг — доказ да се реч, молитва и србски дух не могу уништити ни мачем ни огњем.

Гламочко немо коло — србска Морзеова азбука ка Богу Гламочко немо (глуво) коло јединствено је у свету по томе што нема никакву инструменталну нити вокалну пратњу. Свирача нема. Текст се не пева док траје онај кључни део. У Гламочком немом колу сваки покрет, правац кретања, па чак и положај тела играча носе дубоку, прастару симболику која превазилази пусту забаву и заправо представља живу космолошку драму. У србској традицији, тишина није празнина — тишина је простор када говори Бог. Ударац петом о земљу је дуги, тешки знак (оно што је „црта“ у Морезовом коду) . Ситни кораци и звекет накита су брзи, краткотрајни знаци („тачка“). Тајац и прекид је пауза која раздваја поруке или речи. Ако се посматра структура ударца у Гламочком колу, она није произвољна. Играчи хватају ритмички образац који се понавља у тачним интервалима. У древним временима, пре појаве писма какав данас познајемо, ритам је био писмо, порука. Играчи су у једноме тренутку лицем окренути унутра, а у следећем окрећу леђа. Када су сви окренути ка унутрашњости, круг је затворен. Играчи се гледају, прате ритам и заједно ударају у земљу. То је симбол саборности, заједништва и посвећености унутрашњем завету заједнице. Овде је центар тачка молитве — заједнички олтар. Када коло направи заокрет па су играчи леђима ка центру, а лицем ка спољашњем свету, створена је тврђава. То је живо србско заштитно бедем-коло. Они чувају свој центар (огњиште, светињу, кућу) тако што су лицем сврстани ка свим спољним претњама и непријатељима. Измена „лице-леђа“ представља вечиту смену рата и мира, одбране и сабирања. Заједница мора да гледа унутра да би се духовно нахранила, а мора да се окрене ка споља да би се одбранила. У србској предхришћанској и ранохришћанској традицији, Земља није само мртва материја, већ Жива Мајка — креација Божија. Када играчи у Гламочком колу сложно, физичком снагом десетина људи, ударају петама о камен и земљу, они шаљу сеизмички сигнал. Ударац иде надоле (ка земљи), али одјек и вибрација кроз кости играча и камени простор Динаре одлазе нагоре — ка Небу. Женски накит (тешки сребрни новац) и мушке токе на грудима током скакања производе посебан, метални звук високог фреквентног опсега. То ствара двоструку фреквенцију: ниски тупи ударац пете о земљу (земља) и високи звон сребра (небо). То је савршена хармонија два звучна кода. Зашто се коло игра у затвореном кругу? У србској староверној традицији, круг је симбол Сунца, Вечности и Бога (Коло = Сунце, одатле и речи коледо, коловрат). Круг који се скупља и шири, спирала која се увија ка праизвору и развија ка вечности, као и играчи који час чувају свој центар, а час бране своје границе — сви они заједно чини необорив доказ да је ово коло много више од народног плеса. То је обредна хроника у којој је читав поглед на свет и космос преточен у физички покрет. Музика је одбачена да би остала чиста, сува истина — завет урезан у камен кроз корак. Гламочко немо коло јесте звучно-ритмички систем комуникације (претеча онога што данас зовемо Морзеовим кодом). То није била обична забава за народ, већ обредна шифра — порука, молитва, кодирана реч упућена Творцу.